Politika vojne neutralnosti je bila dosadašnje pribežište donosilaca odluka u izbegavanju davanja jasnih odgovora i nuđenja konzistentne ideje bezbednosne politike Srbije. Tako je poslužila kao forma u koju su sadržaj po potrebi unosile elite na vlasti, od produbljene i institucionalizovane saradnje sa NATO do vojne saradnje sa Rusijom ali i SAD. Sadržaj upravo završene izborne kampanje je pokazao nepostojanje minimalnog konsenzusa o tome šta je bezbednosna politika Srbije i šta je sadržaj vojne neutralnosti. Strategija nacionalne bezbednosti iz 2009. godine je propustila da to definiše. Tekući proces izrade nove Strategije, o kojem javnost malo zna, treba da rezultira dokumentom iz koga ćemo saznati koje su vrednosti koje štiti Srbija, kojim sredstvima i u kojim partnerstvima, ali i da bude transparentan i omogući učešće najšireg broja aktera politike bezbednosti.
